8. Reinkarancija

Reinkarnacija ili preporađanje je verovanje o ponovnom vraćanje duše u zemaljsko telo.
Prema
ovom učenju, čovek se nakon smrti ponovo rađa, odnosno njegov duh se
prenosi u neko novo biće ili osobu. Tako dolazi do kontinuiranog
života, odnosno do besmrtnosti duše. U varijantama ovog učenja, duša
posle smrti provodi neko vreme na onom svetu, pre no što opet siđe na
Zemlju da se sjedini s jednim novim ljudskim bićem.
Shvatanje o
životu kao cikličnom procesu, tj. prolasku duše kroz različita tela,
izvodi se kod mnogih drevnih naroda na osnovu pojava rađanja i smrti, i
prenošenja porodičnih osobina kod dece. Pojam veoma sličan
reinkarnaciji je i metempsihoza, s jedinom razlikom što se tu duša može
useliti i u različite životinje i biljke.
U seobu duša verovali su
npr. Pitagora, Empedokle i Platon, a takođe sačinjava bitan element
hinduizma, budizma i nekih drugih religija.
Učenje o reinkarnaciji
se javilo u Indiji oko 800. godine p. n. e.Ono je blisko povezano sa
konceptom karme, da posledice dobrih ili loših dela čoveka stižu i u
sledećem životu.
Preporadjanje u budizmu-Buda je
usvojio ideju preporađanja iz starije indijske religije. Budizam se
suočio sa teškoćom prilikom pomirenja verovanja u preporađanje sa
doktrinom anatte (nepostojanja sopstva). Međutim, u budizmu nema
selidbe duša iz jednog života u drugi. Kada čovek umire, njegovo telo,
osnova njegove psihe, raspada se, i tako psihički život se završava.
Nema nikakve duše koja bi se mogla preseljavati. Nakon smrti produžuje
da postoji samo karmička energija njegovih dela, pa jedino zaista
besmrtno u čoveku jesu njegova dela. Stoga je moguća vera u
preporađanje i bez vere u večni identitet sopstva ili individualnost
duše.
Ideja preporađanja se putem budizma raširila po velikom delu
Azije. Kada je budizam dospeo u Kinu, Koreju i Japan, doktrine o karmi
i preporađanju, i shvatanje da zaslužni postupci mogu da budu posvećeni
pomoći dušama iz nižih ishodišta preporađanja kako bi napredovale do
boljih ishodišta, naišle su na širok prijem.
Sve dok je duša sputana
karmičkim procesom i nije u potpunosti oslobođena od mržnje, pohlepe i
neznanja, nužno mora da podlegne ponovnom rođenju. U budizmu su se
razvile različite modifikacije shvatanja preporađanja, ali je suštinska
ideja ostala ista. Točak preporađanja (samsara) predstavlja šest vidova
postojanja: bogove, polubogove (asure), ljudska bića, životinje, gladne
duhove i demone. Duše izuzetno čestitih ljudi ponovo se rađaju kao
bogovi; oni koji su živeli dobrim životom vraćaju se na zemlju kao
muškarci ili žene, a neki se zbog svojih grehova ponovo rađaju kao
životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla.
Sva osećajna bića se
smatraju okovanim za Točak preporađanja sve dok ne postignu oslobađanje
od karmičkog procesa ulaskom u nirvanu.
Indijsko učenje o
reinkarnaciji je našlo pristalice i kod drugih naroda, a naročito kod
starih Grka. Metempsihoza je izraz grčkog porekla sa značenjem
"prenošenja duše" (psihe) iz jednog tela u drugo. Za razliku od
reinkarnacije, u metempsihozi se duša može useliti i u različite
životinje i biljke, a ne samo u ljudsko telo. Učenje o seobi duša su
zastupali mnogi antički filozofi, između ostalih Pitagora, Empedokle,
Platon i orfičari.